/Хаубица 155 mm FH-70

Хаубица 155 mm FH-70

Вучена хаубица калибра 155 mm, ознаке FH-70, развијена је у интернационалном конзорцијуму у коме су се налазиле британска компанија Vickers Ltd, италијанска OTO Melara и западнонемачки Rheinmetall GmbH. Сам пројекат развоја хаубице започет је 1962. године, када је уочена потреба за новом хаубицом и у почетку су у развоју хаубице учествовали Британија, САД и Немачка. Намера је била да нова хаубица уђе у наоружање до 1970. године, те је тако добила и званичну ознаку FH-70 (Field Howitzer for 1970). У наоружању је требала да замени хаубице М114 калибра 155 mm које су се налазиле у наоружању артиљериjских јединица америчких и немачких оружаних снага, као и средњи топ калибра BL 5.5-inch 140 mm који се налазио у наоружању британских оружаних снага; оба оруђа су датирала из периода Другог светског рата.

Циљевима програма развоја било је зацртано да се пројектује артиљеријско оруђе способно за вучу великом брзином, домета од 24 km са конвенционалном муницијом, брзине гађања од 3 пројектила за свега 15 секунди, сталном брзином гађања од 3 пројектила у минути, те да је компатибилна са свим постојећим пројектилима калибра 155 мм који су се у том тренутку налазили у наоружању оружаних снага земаља чланица НАТО. Имајући ово у виду, може се рећи да су циљеви пројекта били преамбициозни. Међутим, најнеобичнији захтев, који ће имати далекосежне импликације на даљи развој артиљеријских оруђа, односио се на то да хаубица FH-70 мора имати помоћну погонску јединицу, која не да ће само обезбеђивати хидраулични притисак и електричну енергију за склопове хаубице, већ и погон на точкове оруђа, омогућујући послузи оруђа да истим управља као са класичним моторним возилом (наравно, на мањим одстојањима).

Међутим, као што то бива, најчешће са интернационалним развојним програмима, јавила су се бројна неслагања у вези одлика које треба да има будућа хаубица. Американци су захтевали да оруђе буде значајно лакше, како би се лакше транспортовало хеликоптерима, и такође – одбили су оруђе са помоћном погонском јединицом. Као резултат тога, Американци су се 1965. повукли из пројекта и четири године касније кренули у развој сопственог оруђа, из чега ће касније настати хаубица М198.

Конзорцијум, умањен за учесника из САД, 1964. је донео одлуку о производњи хаубице, те је 1964. започет рад на прототиповима. Развој хаубице је текао споро, тако да тестирања хаубице нису могла почети пре 1969. године. Међутим, програм је 1970. добио значајан полет уласком Италијана у пројекат (учешће Италијана у трошковима пројекта износило је 25%, Британаца 25% и Немаца 50%).

Иако су добили подршку Италијана, тестирања и евалуација хаубице је завршена тек 1976. године. Испорука првих серијски произведених хаубица започета је две године касније. Током увођења у активну службу појавили су се многи проблеми, те је оперативна употреба хаубица започета тек 1980.

Кључне одлике изгледа хаубице јесу двокраки лафет, са дугим крацима на чијим крајевима се налазе мали точкови, затим два хидропнеуматска цилиндра који завршавају на склопу задњака и гасна кочница на устима цеви са два отвора. У маршевском положају, цев се окреће за 180º и поставља изнад кракова лафета. На ватреном положају, цев се окреће ка напред, краци лафета се шире, а велики точкови одижу са тла, при чему се оруђе ослања на кружно постоље.

Стандардна послуга оруђа броји осам чланова, али је могуће руковати оруђем и редукованом послугом од свега четири члана.

Цевје дуга 39 калибара и на устима цеви је уграђена гасна кочница ефикасности 32%. Животни век цеви је 2500 пуних пуњења (Equivalent Full Charges EFC), након којих се цев мора заменити.

Систем пуњења хаубице је полуаутоматски и састоји се од стазе за пуњење и аутоматског пуњача цеви, који ради без обзира на положај цеви оруђа. Прво отварање затварача је ручно, али се пројектил и барутна пуњења убацују аутоматски. Након пуњења хаубице, други пројектил се поставља на стазу за пуњење, те се аутоматски убацује у цев по испаљењу претходног пројектила и отварању затварача. Потпуна секвенца пуњења траје не дуже од пет секунди.

У складу са Квадрилатералним споразумом између Велике Британије, САД, Немачке и Италије, за хаубицу је развијена нова муниција. Намера је била да се што је могуће више унифицира муниција између ових нација. Иако су САД изашле из пројекта, америчка муниција се може користити са FH-70, мада различите верзије иницијалних средстава могу изазвати одређене проблема приликом пуњења хаубице.

Три основна пројектила хаубице FH-70 су тренутно-фугасни L15A1, DM 105 за задимљавање и осветљавајућа DM 106. Пројектил L15A1 је тежак 43,5 kg и има 11,3 kg експлозива у себи. Димни DM 105 се приликом активирања дели на четири димне кутије које имају способност да за 30 секунди задиме велику површину бојишта, док осветљавајућа DM 106 обезбеђује светлосну бакљу јачине 2,1 милиона кандела у трајању од 60 секунди.

Поред ова три, основна пројектила, хаубица користи и пројектиле повећаног домета, као што су амерички M549A1 RAP-HE и RB30 ERBB, домета 30 km уколико се испаљују из оруђа дужине цеви 39 калибара. Ласерски вођени артиљеријски пројектил M712 CopperheadCLGP је такође компатибилан са хаубицом FH-70. Барутно пуњење је троделно, док су каписле смештене у посебном „магацину“ капацитета 11 комада.

Британска компанија је развила барутно пуњење BIS 14, које обезбеђује домет пројектила од 31 km.

Иако технички гледано FH-70 није возило, има ограничене могућности самоходног кретања, користећи помоћну погонску јединицу као погонски агрегат. Погонска јединица је уграђена у предњи део лафета, на коме се налазе и два седишта за возача и једног од чланова послуге. Помоћна погонска јединица је Фолксвагенова, Model 127. Ради се о четвороцилиндричном дизел мотору запремине 1800 ccm, боксер конфигурације, снаге 71 KS. Резервоар горива је капацитета 55 литара. Употребом помоћне погонске јединице, оруђе се може одспојити са возила, поставити на ватрени положај и бити спремно за отварање ватре за мање од два минута. Такође, употребом ове јединице могуће је померати оруђе уколико циљеви изађу из поља дејства. Ашови кракова лафета се сами укопавају трзајем који настаје по испаљењу првог пројектила. Брзина кретања оруђа употребом помоћне погонске јединице износи 16 km/h на путу, при чему може савладати успон од 34%. Хаубица може самостално савладати водену препреку дубине 0,75 м.

Поред погона точкова, помоћна погонска јединица покреће и хидрауличну пумпу, која се користи за промену елевације цеви, као и за подизање и спуштање лафета при превођењу оруђа из маршевског у борбени положај и обратно. У случају неисправности помоћне погонске јединице, хидраулика се може погонити и путем ручне пумпе.

Релативно мала маса хаубице дозвољава транспорт оруђа хеликоптерима типа CH-47 Chinook, CH-53 Sea Stallion или Super Frelon.

Иако је развој хаубице трајао двоструко дуже од планираног, предсеријска испитивања нису била адекватна, те су се по увођењу хаубице у наоружање појавили многи проблеми. Многи од проблема су потицали од неадекватне употребе и они су лако отклоњени променама начина употребе новог артиљеријског оруђа и прописивањем нових правила и процедура. Поред ових проблема, јавили су се и сложенији, који су били компликованији за отклањање. FH-70 се показала посебно осетљивом на прашину, што током тестирања није било реално симулирано; на прашину су посебно били осетљиви склопови лафета, те су хаубице морале бити враћене у фабрику на модификацију. Део проблема се односио и на руковање муницијом, што је умањивало борбену ефикасност оруђа на свега 51% – толико ниско да је Немачка озбиљно разматрала одустајање од програма. Такође, витални делови хаубице нису били заштићени од евентуалног дејства непријатеља, а што би пак било реално очекивати током употребе у борбеним дејствима.

За време серијске производње хаубице, која је трајала од 1977. до 989, произведено је 1007 оруђа. Велика Британија има 67 оруђа, Немачка 150, Италија 162, док ће Норвешка и Холандија набавити по 15 оруђа. Прва земља корисник оруђа која није чланица НАТО била је Малезија, која је купила 30 оруђа, а пар година касније корисник је постала и Естонија. Саудијска Арабија је набавила 72 оруђа, док је одређена количина, још увек непозната, завршила у Либану.

Највеће изненађење међу корисницима хаубице је Јапан, који је купио 460 оруђа. Сем првих двадесет оруђа које је увезао, Јапан је преостала оруђа лиценцно произвео у компанији Japan Steel Works.

Према Forecast International, цена једног оруђа износи 594 000 америчких долара.

ТТ карактеристике

Тип хаубица
Порекло В. Британија, Немачка, Италија
Калибар 155 mm
Маса 7800-9600 kg
Дужина 9,8 m
Дужина цеви 6 m
Ширина 2,2 m
Висина 2,5 m
Послуга 8 чланова
Максимални домет 24 – 30 km